Još više me od papanluka nerviraju oni koje to ne dotiče uopšte. Oni kojima ne smeta da hodaju ulicom i rizikuju svoj život jer je neki majmun svoje auto od 50 hiljada parkirao na trotoar. Oni kojima ne smeta što su im prostor za šetnju zauzeli kafići i bašte. Oni kojim ne smeta što im organi precvikaju struju ili vodu zbog duga od deset maraka, a ovima praštaju dugove od pola miliona. Oni kojima ne smeta što će biti deložirani ako ne plate kiriju, a ovi će za svoj dug dobiti još nekoliko prostora. Oni kojima je svejedno što se neka tamo zgrada ofarbala u zeleno. Što bi nas se ticalo vele, ne znamo ni njen značaj niti u njoj živimo. 

Možda i ne znamo. Kao narod mnogo toga ne znamo. Zbog neznanja smo i došli u situaciju da ovako živimo. Ali nije poenta u tome je li u našem komšiluku i da li se zaista radi o zaštićenoj građevini. Zaštićeno sve treba da bude od ovakvih. Poenta je u tome što će sutra na vaše kuće bez odobrenja da kače reklame. Ispred vaših vrata parakiraće automobile. Pred vaš ulaz postaviće tendu i stolove. Rušiće vaše porodične domove da naprave apartmane. I niko vas neće pitati jeste li saglasni. Vidite, ovaj je uzeo boju i četku, ofarbao dio fasade, i pokazao svima u državi da sila prolazi sve dok ljudi šute. 

Institucije nisu djelovale dok građani i mediji nisu poduzeli korak i pobunili se protiv bahatosti. Nadležne to ne zanima i oni to ne vide. Zato je na nama da sve što uočimo objavimo i prijavimo. Onda neće moći kazati nemamo prijavu, ne možemo djelovati. Svaki automobil koji vidite na mjestu gdje ne treba biti, uslikajte i prijavite. Ako vi koji vozite auto od pet hiljada možete izdvojiti marku, dvije za parking, neka ga plati i onaj koji vozi auto od 100 hiljada. Ako vi od plate koja iznosi 300 maraka izdvajate novac za režije i kiriju, neka plate i oni koji na lokalima zarađuju milione. Ako vi ne možete podići ogradu oko kuće bez građevinske, urbanističke i komšijske saglasnosti, zašto dopuštamo da nam ono malo ulice za hodanje uzmu kako bi proširili svoj biznis. 

Je li moguće da smo dopustili sebi toliko poniženja i straha, da na sve gledamo sa 'osmijehom'. Jesmo  li toliko glupi i plašivi, da nabildani, nepismeni, krezavi i uhljebljeni kreiraju naše misli i utiču na to kako ćemo živjeti. Zašto smo dozvolili sebi da sve ono što nije normalno nama bude uredu. Zašto smo dozvolili da nam mediokriteti govore šta je ispravno. Da troše na jedan kiosk 250 hiljada naših maraka. Kako je došlo do toga da nam sve što se podrazumijeva podvaljuju kao nagradu. Da na platu gledamo kao da su nam je poklonili. Da se radujemo ukoliko nas doktor pregleda. Da dajemo novac za termin. Da nam na fakultetu prijete kupovinom knjiga. Da budemo zadovoljni ako policija dođe na mjesto događaja. Da smo sretni ako nam se Hitna javi i ima slobodno vozilo. 

Zašto smo sebi dopustili da radimo njihov posao. Pa i aplauz im dajemo  zašto što su uradili ono za šta su plaćeni. Još se ne mogu načuditi pohvalama upućenim policiji jer su stali u kraj ubici Gačiću. Policija koja je molila građane da pomognu, pa i obećala nagradu, a onda pohvalila komesara. Kao da je on lično ispalio metak i donio mir porodicama širom zemlje. I na kraju još razmatraju da nagrade policajce koji su išli u potragu za ubicom. Kao da su to radili neki dobrovoljci. A ne oni čiji posao jeste da ganjaju ubicu i narodu obezbjede sigurnost. I mi još dajemo podršku svemu tome. Kao opravdanje navodimo lošu policijsku platu i uslove. Pa, radnici u mnogim firmama za svoj posao ne dobiju ni platu. A ima vrlo opasnih poslova. Rudari su naprimjer svaki dan u opasnosti, a niko ih ne nagrađuje. Mnogi mladi, spremniji i fizički i psihički od već zaposlenih, bi željeli u istu tu  policiju, ali ne mogu doći zbog ovih kojima narod pomaže da uhapse ubicu. 

I mi sve ove nakaradnosti gledamo i plješćemo. I onda se čudimo kad nam za ukradeno vozilo kažu zaboravi ga. Kad nam za kameru u kući kažu nije lagalna bez obzira što ste prebijeni i opljačkani. Kad nas gazda iz lokala pošalje u tri lijepe jer smo prošli kroz baštu. Kad nas momak sa trotoara stjera kao pašče da bi ostavio svog mezimca. Postali smo psi lutalice, jebe nas kako ko stigne. 

(Alen Avdić)