Ta teška strana riječ – izvini. Ovo su stihovi “Posvađane pjesme” kantautora Đorđa Balaševića iz 1993. Koliko puta ste željeli da se izvinite nekome kome ste učinili nepravdu, ali niste mogli to da prevalite preko jezika? Nije važno da li je u pitanju sitnica ili ozbiljniji “grijeh”, već da li ste spremni da ispravite grešku i priznate sebi i drugima da niste bili u pravu.

Zašto je teško reći “izvini”, nije li to “najjeftiniji” način da umanjite sopstvenu krivicu? Stručnjaci smatraju da je izvinjenje ljekovito i za onog ko to izgovori ali i za osobu kojoj je upućeno. Tako jednostavna riječ, u isti mah teška kao breme, nekad ima moć da resetuje odnos među ljudima i riješi nesporazume.

“Nesposobnost ili nedostatak želje za izvinjenjem je znak mentalne stagnacije ali i manjka samokritičnosti”, kaže za “Život plus” psihoterapeut i pisac Marko Braković.

“To ukazuje i na nemoć da se suočimo sa vlastitom odgovornošću. Izvinjenje, ukoliko je iskreno, govori da je osoba promislila o svojim postupcima i uvidjela da je napravila grešku. U tom slučaju, izvinjenje ima i psihološku i socijalnu vrijednost, ali je i indikator potencijalnog mentalnog zdravlja. S druge strane, ono može biti neiskreno i lažno i tada predstavlja sredstvo dalje manipulacije”.

Dogovorili ste se sa prijateljicom da idete na piće, ali ste je “ispalili” u posljednjem trenutku. Koleginica je o vama ispričala mnogo neistina kako bi vas diskreditovala u očima pretpostavljenog i situaciju okrenula u sopstvenu koristi a nije ni trepnula. Shvatili ste da vas je komšinica sa kojom ste godinama pili kafu sve vrijeme ogovarala iza leđa i da vam nikad nije bila prijateljica. Posvađali ste se sa partnerom i pale su teške riječi… Ovo su samo neke situacije koje zahtijevaju i zaslužuju objašnjenje i izvinjenje. Nema osobe koja bar jednom nije pomislila da nekome treba da se izvini ili neko njoj.

“Iskreno izvinjenje može da bude mentalni izazov ali i veoma teško za određenu osobu, jer ukazuje na to da je nešto u šta smo investirali energiju, vrijeme ili novac, zapravo, pogrešno. To utiče na našu sliku o nama, na ranjivost, nesavršenost i sujetu. Ukazuje i da nismo bezgrešni. Neki ljudi jednostavno nisu sposobni za preveliku istinu o sebi”.

Ovom temom se pozabavio i dr Tajler Okimoto koji je 2013. godine u Australiji sproveo istraživanje u kojem je učestvovalo 228 odraslih osoba, od 18 do 77 godina. Imali su zadatak da se prisjete trenutka kada su nekome učinili nešto nažao i izvinili se, ali i momenta kada nisu željeli da traže oproštaj zbog sopstvene greške. Ispitanici koji se nisu izvinili rekli su da su se osjećali moćnije i imali veće samopouzdanje u odnosu na one druge.

U drugom eksperimentu učestvovalo je 219 ljudi, od 18 do 71 godine. Jedna grupa je poslala mejl u kojem se izvinjava ljudima kojima su učinili nešto loše, druga je napisala mejl u kojem odbijaju da se izvine, a treća je trebalo da razmišlja o lošim stvarima koje su učinili drugima ali da ništa ne napišu. Oni koji su odbili da upute izvinjenje imali su veće samopouzdanje u odnosu na učesnike ostalih grupa. Ali dr Okimoto naglašava da se kod osoba koje odbijaju da priznaju krivicu i pokažu kajanje, javljaju određene psihološke posljedice, prenosi CDM.

Stručnjaci upozoravaju da se ne treba izvinjavati za svaku sitnicu, bez obzira na časne namjere koje neko ima, već samo kada za to postoji dobar razlog jer ćete se vremenom zapitati šta pogrešno radite. Za osobe koje to često čine obično se kaže da im nedostaje samopouzdanje i čvrst karakter. Takav gest se tumači i kao slabost. Hoće li ih drugi manje poštovati ako kažu “izvini”? Gdje je granica=

“Pretjerano izvinjavanje za sve i svašta nije dobro. To može biti i posljedica manipulacije i pasivne agresije a često i strah od napuštanja. Svako izvinjenje koje je posljedica iskrene introspekcije je dobro i predstavlja pozitivan primjer. Bez toga, ono je lažno i dalje će produbljivati određeni socijalni odnos. Količina investiranja u neku ideju proporcionalna je trudu da se ona održi, nekada i po svaku cijenu a nekada i na našu štetu. To, u konstruktivističkoj teoriji ličnosti, zovemo hostilnost”.

Druga studija je pokazala da izvinjenje treba da sadrži šest ključnih komponenti. To su izraz iskrenog kajanja, objašnjenje postupaka, prihatanje odgovornosti, obećanje da se tako nešto neće više ponoviti, ponuda da se stvar popravi i molba za oproštaj. Ukoliko niste u mogućnosti da upotrijebite sve elemente, najvažnije je priznavanje krivice, smatra autor studije Roj Levicki. Drugi važna komponenta je da ponudite da popravite štetu koja je učinjena, dok je najmanje važno reći nekom “izvini”.


(Lejla Trle)