U trećem dijelu teme, razgovarali smo sa novinarkom, Arijanom Saračević-Helać, te Hazimom Bahtanovićem, bivšim pripadnikom Teritorijalne odbrane Bosne i Hercegovine.

Ukoliko ste propustili prva dva dijela naše teme, možete ih pogledati na linkovima ispod.

"Es-selamu-alejkum i Alejkum selam sam prvi put čuo 1991. godine. Bio sam u Starom Gradu pa sam pitao: 'Šta je ovo?'. Nemam ništa protiv toga, ali hoću da kažem da je i to nešto što nije bilo prije u Sarajevu"

"Svom starijem sinu sam rekao: 'Ti si upisao mašinstvo da ne bi išao u vojsku, a sada ćeš pucati protiv svojih dojučerašnjih prijatelja'. To ga je prenerazilo"

Arijana Saračević-Helać na početku razgovora kaže da je za novinare rat malo ranije počeo od službenog datuma. 


Arijana Saračević-Helać

"Sjećate se barikada, pa banana u kamionu itd. Tako da, ovaj zvanični datum, u principu, nama novinarski, nije početak neki. Tim prije jer sam ja radila jednu emisiju za Televiziju Sarajevo pa sam putovala i u Beograd po podatke, zatim išla na hrvatsko ratište, pa u Banjaluku gdje su oni dovlačili vojnike JNA, koji su bili ubijeni i ranjeni. Što se tiče opsade Sarajeva, prva moja sjećanja kreću negdje polovinom marta", kazala je ona. 



Bahtanović kaže da je već nakon prvih barikada, koje su, kako kaže, se "dešavale ispod naših dvorišta i kuća", shvatio da će do rata doći. 



"Da će se nešto desiti dalo se naslutiti nakon kulminacije u Hrvatskoj. Sticajem okolnosti i srećom, ja sam odslužio vojni rok u JNA dan prije prvih barikada u Lici. Godinu dana nakon toga, u jutarnjim satima sam najednom odveden u rezervni sastav JNA i ničim izazvano, našao se u Han Pijesku u teksas jakni i farmerkama, da bi nakon toga sletjeli u kasarnu u tzv. Partizansko polje, čini mi se i tu sam vidio što sam mislio da neću nikada vidjeti - pola kasarne su bili rezervisti gradski iz Sarajeva, a pola kasarne su bili zadojeni, sa 'lenonkama' i brada, ma ništa ih ne bi moglo razlikovati od generala Draže, osim što su nosili petokraku na kapi. Kada se pročulo da ćemo mi ići za Hrvatsku, za Okučane, mi smo se pobunili, pa su tu dolazili neki generali Anđelić, Đurđevac, motivacione govore nam držali, čak je tu bilo i nekih hapšenja podoficira i oficira. Večer iza toga se pod uzbunom krenulo, onaj ko je htio da ostane, ostao je, a ko je htio da ide, otišao je. Uglavnom, ja sam ostao sa jednom ekipom mlađih momaka, mi smo se tada vratili u Sarajevo i tu sam shvatio da se nešto sprema. Čak nisam ni vjerovao da se ovo iz Hrvatske može 'preliti' i kod nas, do određenog momenta kada je eskaliralo. Moram istaći i ovo, da mi je neko tada rekao da ćemo mi ući u onakvu brutalnu agresiju, rat onakvih razmjera...ja zaista nisam vjerovao", priča naš sagovornik.


Hazim Bahtanović

Dalje navodi da je bilo mnogo momenata teških tokom rata.

"Znate šta, jedna stvar kod dobrog čovjeka je da se sjeća više tih ljepših stvari nego manje ljepših. To je tako Bogom dato, da nije tako, ljudska vrsta bi davno izumrla. Ako govorimo o ovim manje ljepšim, bilo je tu svega. Od dešavanja na liniji, po terenu, pada Igmana kada smo se popeli i smijenili 17. krajišku, pa 'makljaže' kada je Sarajevo bilo u opasnosti da se nađe u duplom obruču, znači da bude skroz okruženo, do trenutaka pada linije kada se, na neki način, pomiriš sa sudbinom da si gotov. Kao lijepih trenutaka se sjećam tih nekih rođendana, pa sretnih povrataka sa akcija itd. Ipak, mogu reći da mi je najteži trenutak bio poslije mog ranjavanja, kada sam ležao u bolnici i taj dan sam i operisan i taj dan mi nisu rekli da mi je najbolji drug poginuo. Taj čovjek je bio jedan od naših najboljih boraca u brigadi, posthumno je dobio 'Zlatnog ljiljana' i po njemu nosi jedna ulica u gradu", kazao je Bahtanović.

Saračević-Helać ističe da je svaki dan tokom opsade bio težak.


Arijana Saračević-Helać tokom opsade Sarajeva

"Ja kao novinarka, ako nisam bila izložena neposrednoj opasnosti, gledala sam ranjene i ubijene ljude što nije bilo tako jednostavno. Ono što me često proganja su Markale o kojima često pišem. Naravno da smo svi čekali da stanu ta ubijanja, međutim, intimno sam jako bila tužna što je Armija Republike Bosne i Hercegovine zaustavljena ispred Banjaluke. Jednostavno, i dan danas mi je to krivo, jer moja mama je iz Banjaluke, ja sam Jajčanka, moja porodica je bila protjerana. Tako da, jako mi je to teško palo. Sa druge strane, dobili smo mir, ja sam tada imala tek rođenu bebu u augustu 1995. godine i onda možete misliti koliko je to značilo", zaključila je ona u razgovoru za Source.ba portal.

*Treći dio*

Novinar: Ajdin Balićevac