Preko 300 dana, ti ljudi su se okupljali na Trgu Krajine u Banjoj Luci i tražili samo jednu stvar. Nisu ugrožavali nikoga, nisu prijetili, nisu napadali, nisu pozivali na ubijanje i rijeke krvi. Ipak, uprkos tome svemu, pred Novu godinu svi su rastjerani sa Trga- Uz maltretiranja, hapšenja, mlaćenja, premlaćivanja. Sila surova.

Od tada se mnogo toga dešavalo u RS-u. Kada bi neko sa strane to sve posmatrao, vrlo lako bi mogao doći do zaključka da manji entitet ima samo jedan problem, a on se zove Draško Stanivuković. Narodni poslanik u NSRS, koji je u jednom danu uhapšen dva puta.

Hapsiti, maltretirati i premlaćivati ljude koji se bore za istinu – u ovoj zemlji je skroz opravdano i osnovano.

Obilježavanje godišnjice hapšenja Draže Mihailovića, šetanje sa kokardama, pozivanje na klanje, paljenje, silovanje, ubijanje, rijeke krvi – po svim nadležnim institucijama, izgleda da je uredu.

Jer šta nas briga za njihova saopštenja, zgražavanja, osuđujuće izjave. Oni nisu uradili ništa da spriječe paradu četništva i fašizma.

I simbolično mjesto su izabrali. Višegrad. Gdje duboka Drina vjekovima teče. Vrlo simbolično im je to da su paradirali po kostima barem 3000 ljudi, koji su tu stradali od njihovih ruku. Ako bismo rekli da je to nedopustivo, bili bismo u krivu, jer dopustili su im. Pozivanje na ubijanje i stvaranje crvene Drine, izgleda nije ništa strašno. Morbidno ili bolesno zvuči dosta prikladnije. Ali i dalje nedovoljno jako da bi do kraja opisalo sve šta se dešavalo u Višegradu.

A možda im ovo i odgovara. Ne možda, sigurno im odgovara. Ide u prilog njihovim nacionalističkim, fašističkim i huškačkim politikama. Svima. Našim, vašim, njihovim. Kada bih jednim (možda i većim) dijelom krivila i nas same jer smo im dopustili, otišlo bi već u otrcane floskule, fraze, sve već odavno viđeno.

 A ovaj događaj to nije zaslužio. O ovome što se desilo u Višegradu ne treba da se priča kao o svemu ostalom. Mnogo je veće od bilo čega što se ikada desilo. Da li nas je iznenadilo, pa pomalo i jeste iskreno.

Ko bi, na kraju, mogao očekivati da postoje ljudi tako ponosni što su zli. Tako ponosni na sva zlodjela. Ko bi ikada pomislio da svi takvi u ponosu, uz muziku i u zanosu mogu gaziti ceste koje su ne tako davno iza sebe ostavili u lokvama krvi.

Ali ne zamarajte se vi ovim. Ne pričajte i ne pišite o četničkom paradiranju, jer većih stvari imamo i ljudi koje treba hapsiti. Recimo, okupljanje i traženje pravde su najveći problem države! Sram vas bilo što za istinu pitate i istinu tražite.

(Amila Alijagić)